Analysis of information sources in references of the Wikipedia article "Диоклецијан" in Serbian language version.
Диоклецијан, који је био зачетник злочина и градитељ зала, када је уништио све, није могао да задржи руке ни од Бога. Преврнуо је овај свет у исти мах и са похлепом и са страшљивошћу [својом].
— Lact. De mort. pers. 7.1-2
Какав је брат његов Максимијан, који је назван Херкулије? Не различит од њега [тј. Диоклецијана], јер не би могли толико искрено да се свежу у пријатељство да нису у обојици: један дух, иста мисао, идентична воља, једнака одлука. Само су се разликовали у томе, што је у једног [тј. Диоклецијана] похлепа била већа, али више страшљивости; у другог [тј. Максимијана], истина, мања похлепа, али више духа да чини не добро већ зло.
— Lact. De mort. pers. 8.1-2
Нарзеј [тј. Нарзес], краљ Персијанаца, нагоњен породичним примерима свога деде Сапора [тј. Шапура I] жудео је да са јаким силама заузме [римски] Исток. Онда Диоклецијан, као што је био у свакој опасности плашљив и малодушан, бојећи се као и у случају Валеријановом, није смео да се дâ у сусрет [Нарзеју], него је послао овога [тј. Галерија] преко Арменије, остајући сâм на Истоку и вребајући [одатле] свршетак ствари.
— Lact. De mort. pers. 9.5-6
Диокле(тијане), одвише си похлепан и шкрт.
Кад будем био цар бићу великодушан — одговори јој Диокле у шали.
Диокле(тијане), немој се шалити, јер бићеш цар кад будеш убио вепра (лат. aper).
— Vopisc. Numerian. 14.2
Отада је стално имао на уму жељу за влашћу. У лову на вепрове, кад год би му се указала прилика, убијао би их лично. Међутим, када су се заређали један за другим на власти: Аурелијан, Проб, Тацит, па и сâм Кар, Диокле се вајкао: „Ја увек убијам вепрове, али се други послужи месом.“ Причало се, како наводи Вописк, да се похвалио пред свима када је убио преторијанског префекта Апера: „Најзад сам убио суђеног вепра!“[9]
Какав је то „отац свега овога“, Јупитер, који се у свакидашњим молитвама назива Најбољи, Највећи? Да није он још од свог детињства показао да је опак и малтене оцеубица, када је из пожуде за владањем збацио оца са власти и прогнао га, не сачекавши ни смрт оронулог старца?
— Lact. Inst. 1.12.10
Ова опаска одговара причи о томе како је Јупитер поступао према Сатурну. А будући да је и Диоклецијан — јупитерски владар — могао бити умешан у смрт свог претходника Нумеријана, акценат који Лактанције ставља на Јупитерову узурпацију очеве власти може бити да указује на гнусно и незаконито Диоклецијаново ступање на власт.
Шта је, дакле, то због чега је Јупитер, међу песницима [знан као] велики похотљивац, престао да подиже децу? Да ли је постао шездесетогодишњак и је ли му Папијев закон заврнуо копчу [данас би се рекло шлиц — прим. прев.]? ... Или му је најзад пало на памет: „Што си учинио другом, то очекуј од следећег“, и страхује ли да му се не спрема то што се [десило] Сатурну?
— Sen. ap. Lact. 1.16.10
И ова опаска, као критика понашања „бога“ Јупитера, стоји на свом месту. Но, она је исто тако уперена против власти потенцијално засноване на регициду која је изградила комплексан систем адоптације делом зато да би се предухитрила узурпација — околност под којом је Диоклецијан стекао преимућство. И поред увида у систем адоптације, Лактанције се нимало не саосећа са тим Диоклецијановим решењем. Штавише, он га блати и осуђује као израз Диоклецијанове немоћи да дели власт.
Но, да престанемо разлагати о понашању; да се бацимо на ствар, како би људи схватили у каквим заблудама су жалосни. Прост свет мисли да на небу краљује Јупитер; то је уверење како оним образованим тако и оним необразованим. И вера, и молитве, и химне, и светишта, и слике [ових последњих] су то исто тако приказивали. Међутим, они исто признају и [Јупитерово] проистицање од Сатурна и Реје. Како он може да се посматра као Бог, или да се верује [да је], како песник [тј. Вергилије — прим. прев.] тврди: „...творац људи и ствари“ (Verg. Aen. 12.829), [будући да је] пре његовог рођења било небројено хиљада људи (од којих су свакако они који су живели још за време Сатурновог краљевања и уживали у светлости пре него Јупитер)? Примећујем једног бога који био краљ у ранијем времену и другог [који је то постао] у наредном. Стога је могуће да ће се касније наћи још један [краљ]. Јер, ако је пређашња краљевина промењена, зашто бисмо очајавали кад и потоња може да се мења (осим ако Сатурн није неким случајем био кадар да створи јачег [од Јупитера], што Јупитер не може)? Па ипак, или је божански империјум свагда непроменљив, или је, ако је променљив (што не може да буде), сигурно увек променљив. Према томе, може ли Јупитер да изгуби краљевство, баш као што је изгубио његов отац? Дакако да може. Јер, пошто исти никада није штедео ни девице, ни оне удате, ипак се суздржао само од Тетиде, јер је одговор [пророчице Темиде — прим. прев.] био да ће бити већи од свог оца ко год би од ове [тј. Тетиде] био рођен.
— Lact. Inst. 1.11.4-9
Но, Бог који је Вечни ум, сигурно је у сваком сегменту од потпуне и савршене врлине. Ако је то истинито, неминовно је да је Он један. Јер, моћ (илити апсолутна врлина) отпечаћује своју својствену постојаност. То пак треба да се сматра чврстим, чему нема шта да се одузме; те савршеним, чему се не може ништа додати... Бог је дакле један, ако већ ничег другог што би поседовало толико моћи [колико Бог] не може бити. А они који сматрају да их је више, кажу да су међу собом поделили функције. О свему томе расправљаћемо на одговарајућем месту. Засада се држим онога што се односи на ово место. Ако су међу собом поделили функције, ствар се враћа на исто, пошто ма ко од њих не може да буде довољан свему. Управо стога неће бити савршен онај који у изостанку осталих [богова или функција? — прим. прев.] не може да управља свиме. Тако се обистињује да је у погледу краљевања светом већа потреба за савршеном снагом једног, него за слабостима више њих. Онај који пак сматра да оволиком величином не може да краљује Један, вара се. Јер, он не схвата колика су сила и моћ божанског величанства, ако мисли да једини Бог (Који је могао да створи свет) не може исто да краљује оним што је створио. Ако се замисли у себи: колика је неизмерност овог божанског дела кад пре тога ничега није било, па се ипак снагом и мудрошћу Божијом из ничега саздало (то дело није могао да започне и заврши нико осим Једног); схватиће одмах да је много лакше да Један те Исти влада тим што је и створио.
— Lact. Inst. 1.3.3-13
