Логос 2017, стр. 21-28. Словени се јављају са два облика свог народног имена. Изгледа да је за већину Словена који су долазили на Балканско полуострво у време њихове сеобе са истока исправније употребити име Славени, а за оне који су долазили са северозапада име Словени. Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN978-86-85117-37-4.
Логос 2017, стр. 33-37. Замисао о сеоби на Балкан неколико српских племена јасно се назре код Владимира Ћоровића у Историји Срба када пише о Дечанима, Гломачима и Ободритима на Балкану и доводи их у везу са племенима из савеза око Северних Срба на Елби. Касније је Тибор Живковић у "Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025)" (Београд 2002) закључио да је Сеоба Срба са подручја око Елбе вероватно била између 629. и 632. Чини се да је могуће да се сеоба десила 631/32. године, а тада се морао одржати и сабор на коме је одлука о деоби и сеоби Срба донета. Замисао о сабору произилази из писања Прокопија Цезарејског да Словени живе у демократији и да на заједничким скуповима доносе одлуке које су важне за целу заједницу. Одлука о сеоби Срба је била веома важна и вероватно је одржан сабор на коме се говорило о сеоби српских племена око 631.. Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN978-86-85117-37-4.
Логос 2017, стр. 75-80. Мишљење о стварању државе код Срба средином 9. века је званично прихваћено мишљење историчара. Заснива се на мало више писаних вести о Србима које постоје тек за то време, а из којих се могу извести елементи државе (владар, владарева војна дружина, подела државе на жупе, порези, ...). Држава код Срба на Балканском полуострву могла је бити створена до средине 7. века, али није била значајна за писце који су нам сачувани. Зато о њој скоро да нема писаних трагова до 9. века. Ипак, опис легендарног Селимира који је сачуван у Барском родослову, или Летопису попа Дукљанина изгледа указује да је вођа сеобе Срба на Балкан уз помоћ Византије створио прву државу већ средином 7. века. Тако је прва држава Срба на Балкану вероватно настала средином 7. века и слично првој држави Бугара, или тзв. Царству Инка била држава неписменог народа. Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN978-86-85117-37-4.
Логос 2017, стр. 35-37. Тибор Живковић је приметио да Порфирогенитовом првом српском владару на Балкану потпуно одговара кратки опис легендарног краља Селимира из списа Gesta regum Sclavorum, познатијег као Летопис Попа Дукљанина. Дукљанин није увек поуздан нека имена владара је записао погрешно, а нека исправно. Ипак, данас се сусрећу имена Селимир и Селомир. Дукљанинов Селимир није немогућ. Наравно, остаје необичном појава да се за вођу који је у миру доселио Словене (Србе) у писаном извору јавља име Селимир, али она је можда необична колико и појава да се владар у време кога је сукобом браће нарушен унутрашњи мир у владарској породици Срба звао Мутимир. Зато није могуће одбацити могућност да је вођа сеобе Срба на Балкан имао име Селимир и оно се може употребити као легендарно име првог владара Срба на Балкану, који је владао од око 631. до око 652. Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN978-86-85117-37-4.
Логос 2017, стр. 328. Како је команду у току битке преузео Бајазит и наредио погубљење заробљеног заповедника српске војске, није вероватна касније настала прича да је Милош убио султана Мурата после битке. Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN978-86-85117-37-4.
-”Али кад су два брата наследили власт свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа те затражио заштиту од Херклије и тај император Бизантинаца га је примио и дао му место у покрајини Солуна ...”. [1] Bury, J. B., The early history of the Slavonic settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia, (1920), Почетак реченице на Грчком- (”δύο δέ άδλφῶν τήν αρχήν τῆς Σέρβλίας έκ τού πατρός ...”, ΚΕΦΑΛΑΙΟΝ ΛΒ'-страна 28)
Миклошич 1858, стр. 104. Перпера је настало од једног грчког имена за златник, тј. од иперпирон (υπερπυρον). У средњовековној Србији перпер је одређена количина сребрних новчића, која је по вредности једнака златнику. Формално то није златник, сребро је, али суштински јесте, по вредности је златник. Миклошич, Франц, ур. (1858). Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii. Беч.
Павловић 1970а, стр. 51-52. Сава очигледно пише о Стефану Немањи II. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970а (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970а). Стара српска књижевност, I. Нови Сад – Београд. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2020.
Павловић 1970а, стр. 226-227. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970а (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970а). Стара српска књижевност, I. Нови Сад – Београд. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2020.
Павловић 1970в, стр. 26, 29, 95-96, 152. Није могуће ово убиство заробљеника замислити као међуплеменско, међунационално. Убица, Стефан Урош IV Душан по мајци је Бугарин. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970в (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970в). Стара српска књижевност, III. Нови Сад – Београд.
Павловић 1970в, стр. 244. „А у то време дође и његов нећак Балша, арбанашки господин [треба читати као господар, владар]. Унапред је предвидео своју смрт, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њега [Стефан Лазаревић] ... са ... жалошћу ... погребе. Затим ... узевши сву своју војску, пође на Арбанасе... под Скадар дошавши ... остави неки део војске да опседа град.”. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970в (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970в). Стара српска књижевност, III. Нови Сад – Београд.
LIBI, I 1958, стр. 336. Јорданес је употребио за Словене и име Венети, које су њима раније дали странци. Затим пише да се делови истог народа називају још Славенима и Антима, а да последњи бораве северно од Црног мора између река Дњепар и Дњестар. Тако потврђује писање Прокопија Цезарејског да су Анти и Словени исти народ, али и ближе описује где су живели Анти. LIBI, I (1958). Латински извори за българската история, I. София.
LIBI, II 1960, стр. 31. Ајнхард спомиње Србе у време цара Карла Великог почетком IX века код немачке реке Сале, притоке Елбе (Лабе). Северни Срби су непрекидно до данас остали тамо, а као неким чудом и у сличном су броју. Има их неколико десетина хиљада. LIBI, II (1960). Латински извори за българската история, II. София.
Острогорски 1955, стр. 46-48 Прокопије Цезарејски пише да Словени прешавши преко Дунава на Балкан “починише страховита недела ... пљачкајући тамошње крајеве, не путем препада него презимљујући као у сопственој земљи, без икаква страха”. Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Острогорски 1955, стр. 96. У напомени 36 приређивачи збирке преносе и писање Јована Ефеског према коме: „Три године после смрти Јустина, за владе победоносног Тиберија проклети народ Словена прође кроз целу Хеладу, области Тесалије и Тракије и опустоши велики број градова и имања... То је трајало четири године док је цар био заузет персијским ратом и док су све његове војске биле на истоку. Због тога су Словени имали слободне руке, настанили се и проширили... И још данас живе у ромејским областима”. Ромејске области су Византија јер су они себе називали Ромејима, а Тиберије I Константин је владао од 578. до 582. Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Острогорски 1955, стр. 177–178, 200. Византијски писци прво спомињу склавиније (Σκλαβινιών) на левој обали Дунава, а касније и јужно од њега. Склавиније као територије на којима је организована власт Словена се спомињу на већем простору и у дужем времену. Није могуће поуздано знати када је то била власт племена, када племенског савеза, а када кнежевина. Византинце (Ромеје) је интересовало само да ли је на неком подручју власт Словена, а не и ближе како је она уређена. Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Острогорски 1955, стр. 224—225. „Завладаше словенским народом ... Северце преселише са предњих кланаца Брегавских према источним крајевима, a према југу и западу, до Аварске, осталих седам племена, која су била обавезна да им дају, данак”. Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Острогорски & Баришић 1971, стр. 63-64. у напомени 155 “по Кинаму до сукоба Деса-Манојло дошло je 1163. године, када је цар кренуо према Угарској, али се задржао γ Ηишу. Το je година у којој није дошло до угарско-византијских борби, пошто су међусобни односи регулисани преговорима. По Кинаму је Стефан IV био жив. По Хонијату су, међутим, прилике биле друкчије γ време сукоба Десе са царем. У Угарској је Стефан IV био убијен, Манојло je ca великом војском кренуо у Срем, вођене су велике борбе око Земуна, који се најзад и предао византијској војсци. То су догађаји 1165. године. Манојло је решио да односе са Десом рашчисти пошто се враћао са победоносног похода у Угарској”. Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт.
Arhiđakon Toma 2003, стр. 93. Пишући како је угарски краљ Андрија II (1205—1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету Земљу у августу 1217. године, а део његове војске отишао је из Сплита 1218. После спомињања тог догађаја из 1218. године, архиђакон Тома Сплићанин додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање. То је разумљиво јер римски папа је верски старешина Томе Сплићанина, а српски владар и његово крунисање су му само суседи и мање значајни. Сам опис је такав да изгледа да је крунисање било 1218. или после, а никако 1217. Није без значаја то што Тома Сплићанин није присуствовао крунисању, а можда није ни познавао никога од присутних том догађају. Он је другоразредни извор за крунисање Првовенчаног, а прворазредни за посланство које је круну тражило. Arhiđakon Toma (2003). Historia Salonitana.
Павловић 1970а, стр. 51-52. Сава очигледно пише о Стефану Немањи II. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970а (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970а). Стара српска књижевност, I. Нови Сад – Београд. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2020.
Павловић 1970а, стр. 226-227. sfn грешка: no target: CITEREFПавловић1970а (help) Павловић, Драгољуб, ур. (1970а). Стара српска књижевност, I. Нови Сад – Београд. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2020.
