Peter Benjamin Golden (1990), „The peoples of the south Russian steppes”. The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 256—284. ISBN9781139054898. doi:10.1017/CHOL9780521243049.011. „Негде око 463. године нове ере покренута је серија номадских миграција у Унутрашњој Азији... Археолошки и литерарни докази нам дозвољавају да домовину ових придошлица, Огурских племена, сместимо у Западни Сибир и казахстанске степе... Огури су били део велике турске племенске групе познате у кинеским изворима као Тиех-ле, који су се налазили иу унутрашњој Азији. Флуидност ситуације у степама огледа се у нашим изворима, калеидоскопу распада и реформисања племенских заједница. Иако су неки од претходника ове важне миграције још увек нејасни, нема сумње да су племена 0гхур сада постала доминантни елемент у понтско-каспијским степама. Израз Огур је означавао „групу сродних племена, племенску заједницу” и личности у њиховим етнонимима: Оногур, Сарагхур, итд. Језик ових огурских племена, који је данас опстао само у Чувашу, био је различит од језика обичног турског. У 480. налазимо наше најраније чврсто обавештење о Бугарима („мешовити“), великом конгломерату Огурских, Хунских и других елемената. Поред тога, имамо извештаје о активностима Кутригура и Утригура који се у нашим изворима појављују под сопственим именима, као „Хуни“, а можда чак и као „Бугари“. Њихов прецизан однос са овим последњим не може се са сигурношћу утврдити, али сва тројица очигледно потичу из истог хуно-огурског миљеа..”
