Analysis of information sources in references of the Wikipedia article "Грб Бање Луке" in Serbian language version.
| „ | У мноштву коментара у вези са приједлогом грба Бање Луке један заврјеђује посебну пажњу, јер долази из пера православног свештеника, протојереја Зорана Пајкановића. Иако је он јасно навео да износи своје лично мишљење, које, како каже „проистиче из најистанчанијих емоција према граду у коме живи”, његово мишљење има и одређену тежину (самим тим и одговорност), јер је писац уз своје име навео чин и службу, па се тако стиче утисак да се ради о званичном ставу Православне цркве. Зато његов коментар захтијева и адекватан одговор.
Грб је знамење, тј. симбол или скуп симбола који су графичка представа неке апстрактне идеје или вриједности, кроз које се изражава идентитет његовог власника. Хералдика је настала у XII и XIII стољећу, у доба кад је хришћанска вјера дубоко прожимала не само културу, него и све сфере личног и друштвеног живота тадашње Европе. Хришћански поглед на свијет, етичка начела, идеје и симболика оставили су дубок и трајни печат на хералдици, која се развила у крилу једне изразито хришћанске цивилизације. У том смислу хералдика је неодвојива од хришћанства. Иако грбови на први поглед имају сасвим свјетовну намјену (да означе носиоца и његову имовину), они кроз своје симболе често изражавају свештени садржај, а на тај начин и суштинске вриједности којим грбоносац тежи или са којима се поистовјећује. Седам основних тинктура (хералдичких боја) симболички представљају седам основних хришћанских врлина; а најважнији елементи (ординарије и шарже) имају и своје хришћанско тумачење. У том смислу грб увијек говори више од оног што нам се на први поглед чини, због чега је хералдика у великој мјери херменеутичка дисциплина. Подразумијева вјештину да се кроз одабране симболе изразе одређене идеје и поруке којима се грбовној цјелини даје дубљи смисао или значење, које често остаје намјерно скривено. У томе и јесте основна улога хералдичара, а не у простом цртању или описивању (блазонирању) грба. Дакле, добар грб је увијек слојевит и вишезначан, а његови слојеви нису свима читљиви, јер се иза оног што дјелује као профано, често налази сакрално. Лишавање грба те његове врло значајне димензије неминовно води вулгаризацији знамења. „Средишња бијела пруга” (како је назива протојереј Зоран) у хералдици се зове стуб (стфранц. pale). Том фигуром представљена је ријека Врбас, јер је Врбас стуб и кичма града који се развио на његове двије обале. У хералдици стуб означава постојаност, поузданост, ослонац и трајност. С обзиром да је град у току два миленијума своје повијести драстично мијењао лице, а његово урбано језгро се током времена премјештало, Врбас је остао једино трајно, непромјенљиво обиљежје града (његова природна и географска константа) кроз све историјске епохе — од римског доба до данас. Стуб уједно одражава и природни ток Врбаса, који тече од југа према сјеверу. Но, у контексту грба Бање Луке стуб има и једно изразито хришћанско значење. Христос прије него је распет на крсту, мучен је на стубу. Тако је Врбас, који је у грбу представљен фигуром стуба, у симболичкој равни поистовијећен са стубом на коме је страдао сам Христос. Та свештена симболика је и експлицитно наглашена ријечима славна и света, исписаним на ленти; а које су врло јасна алузија на стихове Дучићеве пјесме Врбас: Беше тада славна а сад си и света, Певај сва крвава кроз њиве и луге. Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Овим мотом је одато поштовање и захвалност хиљадама Срба бањолучког краја, страдалим у турским, а касније и усташким масакрима (попут оног у Дракулићу и сусједним насељима), као и жртвама посљедњег Отаџбинског рата. Ове ријечи су подсјећање да је Бања Лука славна због своје славне историје, а света због цијене којом је та слава плаћена. Но, ако тако јасна и недвосмислена порука остаје непримијећена неуким и незнавеним, зачуђујуће је да остаје непримијећена и једном православном свештенику. За оне који немају способност тог нивоа апстрактног поимања, постоји још један сасвим конкретан стуб који је био мотив у изради грба: С обзиром да је Уставни суд укинуо постојећи градски амблем зато што, између осталог, садржи и стилизовану основу темеља цркве, у приједлог новог грба унијет је стилизовани дио њеног улазног портала, са стубом од бијелог мермера на који се наслања фасадни слог од црвеног и жутог травертина. Због уставноправних ограничења то није експлицитно наведено у образложењу, али је ипак сасвим уочљиво. Но, треба имати на уму да отац Зоран не служи у Цркви Христа Спаситеља па вјероватно у њу често и не улази, јер у супротном не би написао да га мотив на штиту „асоцира на зид неких европских средњовјековних грађевина”, а не на фасаду најзначајније бањолучке православне цркве. Сребрни (бијели) стуб је и основна фигура (ординарија) у породичном грбу Лазаревића и Бранковића. Посљедња босанска краљица Јелена Бранковић (кћи српског деспота Лазара Бранковића), непосредно пред пад Босне склонила се у Доње Краје (данашњу Крајину), који су остали посљедњи бедем српско-босанског краљевства пред Османлијама. И та историјска чињеница изражена је на приједлогу бањолучког грба. Краљица Јелена са собом је носила мошти Св. Луке, најдрагоцјенију вриједност владарске породице Бранковић. Тако је овај апостол и јеванђелист једно вријеме почивао међу Крајишницима, што је довољан разлог да се представи на градском знамењу. Поред примарног етимолошког значења имена града („лука” — равница поред ријеке), Бања Лука асоцијативно носи и Луку у свом имену, па је примјерено да и Лука носи штит њеног грба. Наравно, јеванђелист је приказан симболички — кроз бика (иначе чест хералдички мотив), који је његова позната иконографска персонификација (в. Језекиљ 1.10). Св. Лука као чувар штита, чувар је и заштитник града са његовим именом, што је опет сасвим јасна метафора. Такви грбови се у хералдици називају рјечитим или алузивним (фр. armes parlantes), јер неким својим елементом указују на име власника (армигера). Уосталом, ако се глава бика налазила на владарском грбу деспота Ђорђа и Јована Бранковића (као симбол Св. Луке, њиховог породичног заштитника), не видимо зашто би бик био понижење или увреда за грађане Бање Луке. Ипак, отац Зоран умјесто да као православни свештеник види јасан хришћански симбол јеванђелисте, он попут паганског жреца у бику са грба Бање Луке гледа Аписа — староегипатско божанство. Па још у свом коментару додаје како помишља и на „шпанску кориду”. Помишља на све, само не оно што би требало. Како рече Цицерон — O tempora, o mores!. Тачно је да назубљени елементи (енгл. embattled) представљају грудобран тврђаве (тј. „врхове замкова” како примјећује отац Зоран), јер се кастелацијом (кренелацијом) у хералдици означавају градске зидине. Разлог зашто бањолучка тврђава није приказана у њеном реалном (данас видљивом) облику је то што је она у цјелости османска грађевина. Иако се налази на мјесту римског војног утврђења, од тог првобитног каструма није остало скоро ништа. Средњовјековна Бања Лука (castell Bagna Luca) из повеља угарских краљева Владислава II и Лајоша II није се налазила на ушћу Црквене у Врбас, него у Српским Топлицама (Горњем Шехеру). Данашња тврђава (оваква какву је видимо) саграђена је око турске барутане (арсенала), кад се средиште града са чаршијом спустило у равницу. Више пута је дограђивана и проширивана, а коначни облик је добила почетком XVIII вијека. Сасвим је неприкладно да једна османска грађевина буде средишњи мотив грба најзначајнијег града Српске, јер би то значило симболико фаворизовање историјског периода у коме је српски народ био сведен на ниво обесправљене раје. Не могу се на грбу приказати турске куле, а објаснити да су оне римски каструм. Зато је за ауторе било професионално и етички неприхватљиво да граду понуде такав приједлог, без обзира што би он можда био по укусу већине. Дакле, било је потребно наћи неки хералдички мотив који би био заједнички именитељ и римском и средњовјековном утврђењу и каснијој османској тврђави, а који уједно може да представи урбано ткиво града и његова насеља на лијевој и десној обали Врбаса. Назубљени стубићи (стфранц. pallet) су одабрани јер они јасно подсјећају и на геометријску једноставност Змијањског веза, са карактеристичним бодом у виду назубљених ивица, који је био непосредна инспирација ауторима. Тиме је на грб пренијет етнографски мотив који представља једино нематеријално културно добро са подручја Бање Луке, које је унијето на листу Свјетске баштине Унеска. У композиционом смислу узор је била крајишка народна ношња — бијела кошуља испод јечерме (прслука) од црвене чохе са златном пуцади и токама. Бедемска круна изнад штита није знак „монархистичке државе” (како мисли отац Зоран), већ муниципални симбол који у хералдици означава градове; са мерлонима (који указују на број становника) и дијадемом која говори о статусу града. Дијадема је привилегија и почаст, јер указује на главни град државе. У том смислу Бањој Луци је намијењен (и херладички представљен) статус који она још увијек нема, али који је њен легитиман политички циљ. Све се ово могло чути на јавном представљању приједлога градских знамења у Народном музеју у марту ове године, на које није дошао ниједан одборник Скупштине града (нити представник СПЦ), иако је од стране аутора инсистирано на њиховом присуству, с обзиром на значај теме; и с обзиром на то да они одлучују у име грађана. Сад пак, Бањолучани сазнају шта су у ствари одбацили.[79] |
” |
