Linton 2004, стр. 38f.. The work of Aristarchus in which he proposed his heliocentric system has not survived. We only know of it now from a brief passage in Archimedes' The Sand Reckoner. Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0-521-82750-8.
Опционо се користе велика слова, Хелиоцентризам или хелиоцентризам, према скраћеној верзији Оксфордског енглеског речника (6. издање, 2007). Термин је учена формација заснована на грчкомἥλιοςHelios „Сунце” и κέντρονkentron „центар”; придев хелиоцентричан први пут је забележен на енглеском (као heliocentrick) 1685. године, по новолатинскомheliocentricus, у употреби отприлике из истог времена.[1] Апстрактна именица у -изам је новијег датума, забележена је с краја 19. века[2] по узору на немачке речи Heliocentrismus или Heliozentrismus (око 1870).
